Историјат

Оснивање

У школи је била заступљена букварска настава, природне науке, земљопис, историја, рачун.
Основна школа „14. октобар“ у Баричу постоји већ 131 годину. На прослави прве годишњице баричке цркве, 14. октобра 1875. године, Барич је добио и своју прву школу. У темеље, зидове и под баричке цркве узидан је део материјала Драгутиновог манастира Свети Христофор од кога су 1824. године Палежани себи саградили цркву, а преостали материјал упутили Баричу, заједно са иконостасом који је припадао топчидерској цркви, а био поклон кнеза Милоша Обреновића тадашњем Палежу, садашњем Обреновцу. Црква бива саграђена 1874. године. Следеће године саграђена је и школа. Том приликом, свештеник Радоје Димитријевић у својој беседи каже: „… Прошле године, потрудисмо се, подигосмо овај свети дом, а ове године Божијом помоћи, подигосмо други, поред тога – дом науке, а то је школа која ће кроз који дан бити напуњена нашим синовима, јер човек се састоји од тела и душе, па како год што би тело без хране морало пропасти, исто тако и душа мора пропасти без умне хране – науке и знања…“. Са школом у својој средини и са својим учитељима, активним и младим људима, Барич је брзо почео да мења своју физиономију и стаје у ред првих села Посавине.

Први учитељ

Ђачка успомена -1955/56. година
Школска зграда била је саграђена пола од ћерпича, пола од чатме. Састојала се од осам просторија – учионица, ходник, кухиња, 4 собе – (3 за учитеље, а једна за општинску судницу) и остава. Наставу су похађала 64 ученика (само мушка деца) распоређена у прва три разреда. Први учитељ био је свршени богослов Радивоје Живановић. У школи је била заступљена букварска настава, природне науке, земљопис, историја, рачун. Од наставних средстава били су заступљени руска рачунаљка, веома лепе слике за историјску наставу, мапе за земљопис и животиње и птице за природне науке. За време службовања учитеља Светозара К. Ђорђевића 1899 / 1990. године у току часа пао је плафон. Тај догађај је имао велики од‌јек, те су баричанци решили да зидају нову школу која је грађена од 1904 – 1907. године.

Рад у новој школи почео је 1908. године. Школа је имала две учионице: једну за први и други разред, а другу за трећи и четврти разред.

20. век

Године 1967. новоадаптирана школа добија име „14. октобар“
У XX век школа је ушла са 130 ученика. За време српско – турског, балканских, Првог и Другог светског рата, настава је повремено прекидана. У послератним годинама, после обнове индустријског предузећа „Прва Искра“ и са доласком већег броја радника, Барич је почео нагло да се изграђује. Осетила се потреба за проширењем школског простора чија је изградња завршена 1956. године. Године 1967. новоадаптирана школадобија име „14. октобар“.

Октобар 1975. бива упамћен по прослави стогодишњице школе и Октобарској награди коју је школа добила за постигнуте резултате у свом раду. Те године почиње са радом и педагошко – психолошка служба и почиње са радом подручно одељење у Малој Моштаници.

Септембра 1990. године, на опште задовољство, ученици и наставници усељавају се у нову, савремену школску зграду у којој се наставља са освајањем успеха и награда.

Визионари

Кренули смо путем којим су нас визије носиле и нисмо погрешили. Били смо Прометеји свега што сада чујемо. Имали смо идеје које сада и многи други имају. Школа је чинила такав склоп да су све наше креативности и имагинације синтезом постале јако тле за почетак новог рада, новог односа, новог духа и великог поштовања. Рад у нашој школи нико није доживљавао као терет. Можда је склоп наставника, цео наш тим, нашао одличну потпору и сарадњу у међусобним односима, али и велику подршку Директора школе.

Наше визије биле су подржане. Наше радионице су се покренуле. И наша деца су уживала и давала максимум свог рада, знања и креативности. Није требало тражити узоре у Западу, били смо на добром путу да покренемо нов дух школства и то смо и учинили. Желели смо да задовољимо потребе ученика, родитеља, наставника и да свако од њих са осмехом и вољом уђе у наш простор.

Већ, школске 2001/2002. године, одржали смо Смотру дечјег стваралаштва под називом « Ја сам увек добре воље«. Огроман број радионица, елан, осмех, савесност и одговорност учинили су да оваква врста рада заживи и постане, не више наша визија, већ свакодневица. Видели смо вољу, задовољство и понос на лицима наше деце и то нам је био доказ да смо на правом путу.

Били смо међу првим школама у Републици у којима је заживело Школско развојно планирање. Оно је заувек одредило начин рада школе, уствари, оно је управо подржало наше визије и наша дотадашња дела.Тимски рад, добри партнерски односи на свим нивоима, процес децентрализације, интеграције на највишем међународном нивоу, велика мотивација и буђење читаве лавине креативности, као и реализација великих пројеката постали су основни постулати нашег дела и чинили нас поносним.

У Школи су интензивиране манифестације, које окупљају велики број ученика и наставника. Све је лакше пратити сада овај наш пут. И, наравно, допало нам се све и хтели смо још. Следиле су приредбе, изложбе, књижевне вечери, трибине, ликовни сусрети, спортске активности… Средини око нас допао се наш ентузијазам. Са свих страна људи су нас подржавали, желели да учествују, да буду део наше занимљиве приче, нашег креативног и радног духа. У госте су нам стизале јавне личности, велика имена из света теологије, уметности, медија, политике, из иностранства. А ми смо имали чиме да се поносимо! И поносили смо се!